Tržni Centar - Kulturna Oaza

1.

O globalizaciji se mnogo govori. U brojnim ogledima i raspravama taj termin, medjutim, ne odnosi se uvek na isto, ali učesnicima u razgovoru to ne smeta da se jasno opredeljuju za ili protiv globalizacije. Zbog tog nedvosmislenog izjašnjavanja za ili protiv ponekad izgleda da je reč o žučnoj raspravi i da nema nade de će strane sukobljene u globalizacijskom sporu ubrzo postići bilo kakav sporazum. S druge strane, naprotiv, čini se da je moguće izdvojiti bar nekoliko problema čije postojanje većina učesnika u raspravi ne dovodi u pitanje. Štaviše, kao da medju učesnicima postoji saglasnost da je nužno i hitno rešavanje tih problema u opštem interesu.

Većina se slaže: a) da zagadjivanje životne sredine ozbiljno ugrožava održanje života na Zemlji; b) da je moralno neopravdana i po zajedničku budućnost svakako štetna sve veća razlika izmedju bogatih i siromašnih delova sveta (tj. izmedju Severa i Juga); c) da je ubrzano bogaćenje jednih zasnovano na iskorišćavanju i ubrzanom siromašenju drugih; d) da je, dugoročno gledano, izuzetno opasno to što se sve više odluka koje bitno utiču na živote gradjana u najmanje dve, a najčešće mnogo više država donose mimo procedure podložne kontroli tih gradjana u telima na koja oni nisu preneli pravo zastupanja njihovih interesa niti odlučivanja u njihovo ime; e) da su a, b, c, d posledice ekonomske globalizacije koju na osnovama neoliberalne ideologije sprovode multinacionalne kompanije kao glavni činioci nove svetske ekonomije.

Razume se, ne postoji konsenzus o tome kako rešiti ova pitanja, ali je krupan korak ka njihovom rešavanju već i to što ih je većina uočila i prepoznala kao – probleme. Neslaganja su, pak, moguća na drugom, trećem ili narednim koracima, u zavisnosti od toga za kakve se odgovore opredeljujemo u vezi sa sledećim pitanjima: da li su a, b, c i d jedine posledice globalizacije; da li globalizacija nužno vodi ka a, b, c i d ; da li rešavanje a, b, c i d zahteva i borbu protiv globalizacije i njeno zaustavljanje; da li u procesu globalizacije nastaju ili mogu nastati institucije koje bi vodile ka rešavanju a, b, c i d, čime bi se samom procesu – shvaćenom kao jačanje društvenih odnosa širom sveta, kojima se povezuju medjusobno udaljena mesta, tako da lokalna dešavanja oblikuju dogadjaji koji se odvijaju na velikoj udaljenosti i obrnuto – dao nov, pozitivan smisao? U traženju odgovora na ova pitanja mogli bismo pribeći jednom pomalo nategnutom ali, po mom mišljenju, i dalje prikladnom poredjenju: naime, mogli bismo izgradnju svetske zajednice (nazovimo je tako za ovu priliku) uporediti sa nastankom i razvojem nacionalnih država. Ako prihvatimo ovo poredjenje, mogli bismo da se upitamo: koliko je ljudi stradalo u osnivanju nacionalnih država i uspostavljanju (jedno)nacionalnog jedinstva i hegemonije kao njihovog temelja; koliko je vremena bilo potrebno da se u okviru nacionalnih država razviju institucije predstavničke demokratije; koliko je vremena prošlo dok te institucije nisu osposobljene da zastupaju interese velike većine gradjana; koliko je vremena bilo potrebno da se razviju mehanizmi pravne i socijalne zaštite? I koliko smo vremena spremni da damo svetskoj zajednici pre nego što je se odreknemo?

2.

Globalizacija je proces koji se javlja na više ravni, tj. u više vidova: pored ekonomske, može se govoriti i o političkoj i kulturnoj globalizaciji.

O političkoj globalizaciji tek ovoliko: ne vidim ništa sporno u ideji o suverenom pojedincu čija su prava i slobode nadredjeni državi u onom smislu u kom je medjudržavnim ili svetskim institucijama ili institucijama neke druge države dozvoljeno da na primeren način štite prava i slobode pojedinca koje narušava i ugrožava država čiji je on/ona gradjanin. Na koji način će se primena ovog načela štiti od zloupotrebe, pitanje je razvoja globalnih političkih i pravnih institucija predstavničke demokratije.

Što se kulturne globalizacije tiče, a po analogiji sa izvesnim stepenom opšte saglasnosti koja je postignuta u vezi sa ekonomskom globalizacijom i njenim posledicama, kao da i tu imamo odredjen broj stavova čija se prihvatljivost ne dovodi u pitanje. Velike, multinacionalne kompanije obično se vide kao promotori jednoobrazne, takozvane potrošačke kulture čija je jedina namena da kod pojedinca izaziva stalnu potrebu za njihovim proizvodima. Štaviše, ta kultura nudi skučen izbor životnih obrazaca u potpunom neskladu sa stvarnošću, a sa kojima se, po mišljenju kritičara, potrošači identifikuju u neosnovanom uverenju da tako svoje živote ispunjavaju smislom, što ih, konačno, čini nesposobnima da se suoče sa nepovoljnim okolnostima u kojima žive i promene ih. Potrošačka kultura potire različitosti i nameće uvek isti obrazac bez obzira na lokalne specifičnosti i potrebe. Ove primedbe obično se izriču u odbranu lokalnih ili nacionalnih kultura, na osnovu implicitne ili eksplicitne pretpostavke da su one autohtone i sasvim u skladu sa potrebama lokalnog stanovništva, odnosno pripadnika jedne nacije. Pri tom se pripadnici lokalne ili nacionalne zajednice vide kao posebni, od pripadnika drugih lokalnih ili nacionalnih zajednica suštinski različiti, što najbolje odražava upravo njihova lokalna, odnosno nacionalna kultura.

Iako izrečeni u ime različitosti, takvi stavovi ipak se zasnivaju na dve pretpostavke koje, po mišljenju onih koji ih izriču, imaju univerzalno važenje: a) različito je samo po sebi vrednije od jednoobraznog; b) svako nacionalno ili lokalno (kao posebno) samo po sebi vrednije je od svakog nadnacionalnog ili globalnog (kao opšteg). Ove dve obavezno prati još jedna – univerzalna – pretpostavka: područje kulture jeste područje slobode – ono se (treba li reći, neopravdano) vidi kao polje izbora sa mnoštvom ponudjenih životnih obrazaca i identiteta. Medjutim, dovoljno je da se zapitamo o navodnom pluralizmu vrednosti koje štiti i promoviše jedna kultura (bila ona lokalna, nacionalna ili globalna) ili da, sasvim naivno, pokušamo da utvrdimo više medjusobno različitih ali ravnopravnih vrednosnih hijerarhija unutar jedne kulture, pa da nam neuspeh našeg pokušaja ukaže, umesto na slobodu, na izrazitu represivnost u oblasti kulture.

Otuda: a) insistiranje na medjusobnoj različitosti nije nikakva garancija slobode pojedinca i može, upravo kao i nametanje jednoobraznosti, strogo da ograniči mogućnosti slobodnog ispoljavanja pojedinca i zadovoljavanja njegovih potreba; b) lokalna ili nacionalna kultura mogu biti jednako prisilne i težiti da kod pojedinca proizvode uvek iste potrebe i nametnu mu jednako skučen izbor životnih obrazaca i identiteta baš kao i takozvana potrošačka ili globalna (možda pre globalizacijska) kultura. Konačno, nema kulture koja je slobodna i nezavisna od odnosa političke i ekonomske (ili puke fizičke) moći unutar jedne zajednice (bila ona lokalna, nacionalna ili globalna), i njeni dominantni obrasci uvek su u funkciji tih odnosa. To, medjutim, ne znači da razvojem i delovanjem kulturnih institucija funkcije ne mogu postati komplikovanije (za razliku od one jednostavne prema kojoj društvena grupa koja poseduje najveću moć nameće i kulturne obrasce) i manje obavezujuće.
Zbog toga mi se čini da je prodor potrošačke kulture u strogo čuvani zabran lokalnih i nacionalnih kultura zapravo dobrodošao. Jednom narušen monopol nacionalne kulture možda zaista proširi mogućnosti izbora unutar jedne nacionalne zajednice.

3.

Pod potrošačkom kulturom ovde ne podrazumevam samo redovne odlaske u tržne centre (iako mogu da zamislim solidnu argumentaciju u prilog jednom takvom kulturnom ritualu: pošao bih pre svega od kompenzacijskog potencijala pouzdane i uvek izvesne razmene robe za novac u uslovima otežane socijalne komunikacije uobičajenim kulturnim kanalima, koju isuviše često prati rizik uzajamnog nerazumevanja uprkos pretpostavljenim obrascima), već pre nešto što bih označio kao globalnu, tj. nadnacionalnu kulturu koja pripadnicima jedne zajednice pruža mogućnost da u nedostatku sopstvenih, nacionalnih kulturnih modela posegnu za prikladnim kulturnim modelima neke druge zajednice. Recimo, ako ste homoseksualac i živite u Srbiji, takozvana srpska nacionalna kultura ne može vam ponuditi nijedan moguć i prihvatljiv, društveno sankcionisan životni obrazac po kom se identitet “pedera” ili “lezbijke” formira unutar spektra identiteta prihvatljivih za članove zajednice. Srpska kultura praktično ne poznaje kategoriju homoseksualaca, te oni, sudeći po tome, zapravo i ne postoje. U takvoj situaciji, posezanje homoseksualaca u Srbiji za kulturnim modelima koji nisu autohtoni ne samo da nije stvar nacionalne izdaje i izneveravanja tradicionalne, samonikle kulture nego je pitanje pukog opstanka.